Хук живота

Досадно, једнолично добовање кише по прозору буди у мом стомаку чудне мравиће који се лагано, али упорно шире по целом телу и стварају неиздржив немир. Скачем из кревета да их бар на секунд избацим из ритма, кувам кафу и заузимам мој кутак крај прозора. Но, суморно, црно небо не пружа утеху. Ништа кафа, цигара, новине. Нема помоћи. Последњих дана ми се чини да немам никакву команду над собом. Доста ми је овог дуготрајног, језивог црнила: короне, смрти, ваксера, антиваксера, социјалних, политичких, верских и националних сукоба по целом свету. Не могу то више ни секунд да слушам и гледам. Требају ми људи.

Навлачим кабаницу и излећем напоље. Киша добује по мени, али ми не смета, не осећам је. Нема мисли, нема плана, само корак све дужи и бржи. И тако одсутна, препуштена трену, долазим до цркве. Гледам у огромно здање и размишљам да ли да уђем. Често ми донесе мир, но данас су Михољске задушнице, сетићу се мог Мишка и Љишке, који ми страшно недостају у овој шетњи. Улазим, јер они су ионако у мојим мислима сваког дана и палим свеће, док се туга и љутња преплићу у души. Излазим трком, настављам трком и страшно ми прија што капи кише спирају моје сузе. Заглављена у туги, питам се да ли ће радост икад поново доћи. И како?

И ођедном, чујем хук на другом крају улице. Хук живота. Изненађено подижем поглед и схватам да сам на споредном улазу Земунског стадиона, а око мене хрпа полицајаца под пуном ратном опремом: панцири, кациге, штитници, пендреци. Хук се приближава и полиција пресеца улицу и зауставља саобраћај. У једном трену желим да побегнем, слика је страшна, али се хук ођедном претвари у песму и у мени нешто затрепери. Нешто живо, полетно и младо ме у секунди преплави. Момци су певали снажно, ведро, усклађено, а звук песме се сударао са сиреном ротационих милицијских возила, са марицом, са десетинама наоружаних полицајаца. Певали су без прекида и док су их претресали и сабијали уз ограду. И та хаотична, нескладна слика натерала је опет сузе на моје очи. Песма је била живот, радост и ода младости, ода навијања свом клуб, која више, очигледно, никада неће бити слободна и неконтролисана.

Сећања навиру и страшна жал ме преплави. Жал што су од спортских навијача направили хулигане, жал што моја деца никада неће осетити радост опуштеног навијања, безазлених чарки и надигравања песмом навијача Звезде и Партизана, Земуна и Рада. Сетих се мог Мишка који ме је одвео на прву фудбалску утакмицу (јер фудбал је досадан) и даровао ми невероватан доживљај. Била сам усхићена спознајом да сам саставни део трибине која дише као један и док ми је несвакидашња радост испуњавала срце, грлила сам људе око себе без икаквог страха. Сасвим сам заборавила колико сам волела и кошаркашке утакмице, тај жар, ту потпуну предају тренутку. Оне су биле једино место на коме сам потпуно опуштено могла да вичем из петних жила, да певам и фалширам, да звиждим судији и шаљем пољубце Иви Накићу са Партизанових трибина. На утакмицама смо сви били исти и само једно: опуштени ватрени навијачи свог клуба, а не љути непријатељи и разбојници.

Песма ме носи док шетам и не да ми да одем. Радознало звиркам на стадион, а редар на вратима ме љуботитљиво гледа. Очигледно је нешто препознао, јер уз осмех само рече: Прођите, не треба вам карта.

Улазим и гледам у шачицу навијача окружених жицом и милицијом. А они певају као један, тапшу као један, звуче дивно. Испред њих стоји висок, згодан момак који као диригент води сваки стих, рефрен и пљесак. Срце ми дрхти од радости. Како су успели тако лепу ствар да оскрнаве и претворе у рат и страх? Знам да би ми се муж сад смејао, јер вођу навијача називам диригентом, но ја бих желела да утакмица добије стари сјај. И видим само младе, дивне људе који пуног срца навијају за свој тим, видим пожртвованог момка који их води и труди се да звуче беспрекорно. Ја не видим хулигане и вођу навијача, ја то не желим. Јер онда бих морала да се запитам, где смо то ми погрешили? Зашто смо им дозволили да нашој деци одузму чар утакмице? Када и како је навијач супротног тима постао љути непријатељ?

Лагано се враћам кући, док се радост и туга преплићу у сваком кораку. Очигледно је, на жалост, да на свим нивоима укидамо разумевање, дружење и учење из различитости. Постоји само црно-бели свет, бојама је објављен рат. Јер, боје су слобода, раст, љубав, слога и као такве су много опасне.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: