Где сам ја

“Мама, где ми је црна мајица?”“Треба ми хиљаду динара.”“Молим те, позови ми такси.”Гласови се смењују, а ја чврсто држим очи затворене. Назирем да наизменично улазе у моју собу и осећам њихове збуњено-запањено-увређене погледе, али не реагујем.“Издржи, не може више овако, крајње је време да нешто промениш!” Реченица коју понављам већ неколико година, тражи да се... Continue Reading →

Старо пријатељство

Лагано се од Калемегдана спуштам Кнез Михајловом. Управо сам је отпратила до таксија и још увек осећам топлину њеног загрљаја. Срце ми трепери од измешане туге и радости. Не журим, први пут после много година. Гледам фасаде обасјане ноћним светиљкама и пуним месецом, гледам људе који у један по поноћи опуштено шетају и весело чаврљају.... Continue Reading →

Не може се само прецртати

Фебруар. Никад да прође. Буљим у кровове ињем прекривене, док зора лагано руди и палим стоту цигарету. Много пушим, знам, али фебруар је, морам некако да спржим тугу у грудима. Свако мало уздахнем. Немам ваздуха. Већ двадесет и две године у фебруару престајем да дишем. Као и она... Човек мисли да ће временом бити лакше,... Continue Reading →

Маске

У тренутку кад схватам да су ми ноге потпуно ледене и решавам да одустанем од чекања, дугменце испред мене засветли и вратар ме пусти у банку. Но, одмах на вратима ме пресрете, прислони на чело неку необичну справу, важно климну главом, а потом ми алкохом испрска руке и пропусти у чекаоницу. Већ две године траје... Continue Reading →

Српска жена

Гасим ТВ и узнемирено кружим по соби. Нисам требала сама да гледам ову епизоду, могла сам да предпоставим шта ме чека, али нека мазохистичка жеља је надвладала разум. Седам крај прозора и палим цигарету, тражећи смирај у бескрајној белини која прекрива град, али срце ми само још снажније закуца. Ништа ми није јасно, да ли... Continue Reading →

Хук живота

Досадно, једнолично добовање кише по прозору буди у мом стомаку чудне мравиће који се лагано, али упорно шире по целом телу и стварају неиздржив немир. Скачем из кревета да их бар на секунд избацим из ритма, кувам кафу и заузимам мој кутак крај прозора. Но, суморно, црно небо не пружа утеху. Ништа кафа, цигара, новине.... Continue Reading →

Прво летовање без деце

Не знам одакле да почнем, али једно је сигурно, ово што преживљавам претходних дана, невероватно је. Или је можда, и вероватно и очекивано, само изненађујуће тешко. Веровала сам да сам мудро све прорадила, психолошки расчланила и припремила себе, али по стоти пут схватам, да је једно глава, а сасвим друго срце. Некако годинама верујем да... Continue Reading →

Време је

“Ваша књига “Време је“ је изашла из штампе, дођите да преузмете примерке.” Збуњено спуштам слушалицу и дрхтавом руком одлажем телефон. Обузе ме нека чудна малаксалост и лелујавост у глави. Боже мили, шта ми је? Зар нисам спремна за овај тренутак? Чекам га већ четири године и проучила сам све лоше сценарије: критике, одбијања, оспоравања… Све... Continue Reading →

Не верујем

Знате, постоје они чудесно весели, раздрагани и духовити људи који вас својим присуством у трену омађијају ведрином, и у том истом трену убеде да је живот само једна забавна, луцкаста игра. И ви им, наравно, тог истог трена, бескрајно верујете и због тога, неизмерно волите. То су они исти људи са којима вам тако често... Continue Reading →

Рођендан

Малени гуштер излете тик испред мојих захукталих ногу и ја се у трену заледих у месту. Милиметри су ме делили од његовог репића. Он застаде трен, баци на мене један брз, прекоран поглед и шмугну у грм. Но, то беше довољно да ме пробуди из летаргије. Аман, жено, где журиш? Изашла си у шетњу, а... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: