Време је

“Ваша књига “Време је“ је изашла из штампе, дођите да преузмете примерке.” Збуњено спуштам слушалицу и дрхтавом руком одлажем телефон. Обузе ме нека чудна малаксалост и лелујавост у глави. Боже мили, шта ми је? Зар нисам спремна за овај тренутак? Чекам га већ четири године и проучила сам све лоше сценарије: критике, одбијања, оспоравања… Све... Continue Reading →

Не верујем

Знате, постоје они чудесно весели, раздрагани и духовити људи који вас својим присуством у трену омађијају ведрином, и у том истом трену убеде да је живот само једна забавна, луцкаста игра. И ви им, наравно, тог истог трена, бескрајно верујете и због тога, неизмерно волите. То су они исти људи са којима вам тако често... Continue Reading →

Рођендан

Малени гуштер излете тик испред мојих захукталих ногу и ја се у трену заледих у месту. Милиметри су ме делили од његовог репића. Он застаде трен, баци на мене један брз, прекоран поглед и шмугну у грм. Но, то беше довољно да ме пробуди из летаргије. Аман, жено, где журиш? Изашла си у шетњу, а... Continue Reading →

Ја нисам ја

Док се јутарњи зраци сунца лагано шуњају између кровова кућа, борећи се са чудном смрдљивом маглом која данима опседа град, сркућем врелу кафу и констатујем по стоти пут: “Овако више не иде. Морам да завртим точак у супротном смеру.” Морам, али не мрдам. Палим цигарету и одсутно буљим кроз прозор. Лењост и меланхолија једноличја су... Continue Reading →

Доброта

Брзином светлости распремам сто и бацам се на кревет. Неки необичан умор држи ме данима. Све ме мрзи, све ми је тешко. Желим само мало мира и тишине, но већ кроз трен самоћа ми притисне груди. Брз поглед на сат ме сневесели, шест поподне. Дани ми одмичу несхватљивом брзином, иако не знам у чему пролазе.... Continue Reading →

Тешка ноћ

Три и петнаест, а сна ниодкуда. Какво мучење, морам нешто да предузмем. Затварам очи, дубоко дишем и покушавам да се присетим вежби опуштања са јоге. Удах и уз издах опуштам десно стопало, десни лист, десно колено. Не стигох ни до десног кука, а већ ми немирна мисао заискри: “Да ли да примим вакцину? И коју?... Continue Reading →

Звиждук

“Хало, где си до сада? Зашто се овако касно јављаш? И какво ти је то гнездо на глави, могла си бар да се очешљаш!” Строгост у мамином гласу моментално разбуди педесетдвогодишњу девојчицу, и ја се збуњено исправих на столици и прођох руком кроз косу. Ух, колико мрзим ове јутање видео позиве. Још нисам ни кафу... Continue Reading →

Танго

Са првим нежним звуком виолине заигра трептај у мом стомаку и ја се несвесно исправих. Док лагано погледом кружим салом, у мрачном углу заискрише два зелена ока. Гледамо се дуго или можда тек један трен, опипавамо загонетну и уједно интригантну тајновитост и тражимо склад. Желим још само делић секунде да чежњиво сањам плес. Тај дрхтај... Continue Reading →

Без заштите

Да ли због маске на лицу, изненадног валунга или сунца које беспоштедно пржи, тек, тело ми у секунди експлодира од врелине и капљице зноја линуше низ моје чело, груди, леђа. Од наглог топлотног удара, обузе ме снажна малаксалост и ја спустих цегере са пијаце поред ногу. Док успаничено скидам маску и тражим по препуној торби... Continue Reading →

Туга заглављена у бесу

Црвено небо полако најављује зору, а ја и даље празно буљим у кровове кућа. Већ трећу ноћ бдим над градом. Глупа несаница која ме је поробила пре пар година, никако да ме остави на миру. Додуше, повремено нестане и ја се тада наивно понадам слободи, но, безобразница се обично само притаји иза ћошка и чека... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: