Одлазак деце

“Не знам шта да радим”, клонуло шапуће моја Јелена, ”срце ми се цепа, али сам свесна да морамо да почнемо да се пакујемо. Међутим, она на сваки мој предлог само бесно одговора: има времена. Испада као да је истерујем из куће. Шта год да урадим не ваља. Константно се бреца на мене, веруј ми, успела... Continue Reading →

Буди ме жеља

Кроз мутну јутарњу опсену између јаве и сна, назирем чудну врелину у стомаку како се лагано, али незадрживо шири према грудима и зауставља ми дах. Боже, колико је упорна. Та снажна, дубока жеља изненада се појавила пре пар месеци и живу ме испрепадала. Изгледала је као горуће страно тело убачено у успавану госпођу и будила... Continue Reading →

Где сам ја

“Мама, где ми је црна мајица?”“Треба ми хиљаду динара.”“Молим те, позови ми такси.”Гласови се смењују, а ја чврсто држим очи затворене. Назирем да наизменично улазе у моју собу и осећам њихове збуњено-запањено-увређене погледе, али не реагујем.“Издржи, не може више овако, крајње је време да нешто промениш!” Реченица коју понављам већ неколико година, тражи да се... Continue Reading →

Старо пријатељство

Лагано се од Калемегдана спуштам Кнез Михајловом. Управо сам је отпратила до таксија и још увек осећам топлину њеног загрљаја. Срце ми трепери од измешане туге и радости. Не журим, први пут после много година. Гледам фасаде обасјане ноћним светиљкама и пуним месецом, гледам људе који у један по поноћи опуштено шетају и весело чаврљају.... Continue Reading →

Не може се само прецртати

Фебруар. Никад да прође. Буљим у кровове ињем прекривене, док зора лагано руди и палим стоту цигарету. Много пушим, знам, али фебруар је, морам некако да спржим тугу у грудима. Свако мало уздахнем. Немам ваздуха. Већ двадесет и две године у фебруару престајем да дишем. Као и она... Човек мисли да ће временом бити лакше,... Continue Reading →

Маске

У тренутку кад схватам да су ми ноге потпуно ледене и решавам да одустанем од чекања, дугменце испред мене засветли и вратар ме пусти у банку. Но, одмах на вратима ме пресрете, прислони на чело неку необичну справу, важно климну главом, а потом ми алкохом испрска руке и пропусти у чекаоницу. Већ две године траје... Continue Reading →

Српска жена

Гасим ТВ и узнемирено кружим по соби. Нисам требала сама да гледам ову епизоду, могла сам да предпоставим шта ме чека, али нека мазохистичка жеља је надвладала разум. Седам крај прозора и палим цигарету, тражећи смирај у бескрајној белини која прекрива град, али срце ми само још снажније закуца. Ништа ми није јасно, да ли... Continue Reading →

Хук живота

Досадно, једнолично добовање кише по прозору буди у мом стомаку чудне мравиће који се лагано, али упорно шире по целом телу и стварају неиздржив немир. Скачем из кревета да их бар на секунд избацим из ритма, кувам кафу и заузимам мој кутак крај прозора. Но, суморно, црно небо не пружа утеху. Ништа кафа, цигара, новине.... Continue Reading →

Прво летовање без деце

Не знам одакле да почнем, али једно је сигурно, ово што преживљавам претходних дана, невероватно је. Или је можда, и вероватно и очекивано, само изненађујуће тешко. Веровала сам да сам мудро све прорадила, психолошки расчланила и припремила себе, али по стоти пут схватам, да је једно глава, а сасвим друго срце. Некако годинама верујем да... Continue Reading →

Време је

“Ваша књига “Време је“ је изашла из штампе, дођите да преузмете примерке.” Збуњено спуштам слушалицу и дрхтавом руком одлажем телефон. Обузе ме нека чудна малаксалост и лелујавост у глави. Боже мили, шта ми је? Зар нисам спремна за овај тренутак? Чекам га већ четири године и проучила сам све лоше сценарије: критике, одбијања, оспоравања… Све... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: