Не може се само прецртати

Фебруар. Никад да прође. Буљим у кровове ињем прекривене, док зора лагано руди и палим стоту цигарету. Много пушим, знам, али фебруар је, морам некако да спржим тугу у грудима. Свако мало уздахнем. Немам ваздуха. Већ двадесет и две године у фебруару престајем да дишем. Као и она... Човек мисли да ће временом бити лакше,... Continue Reading →

Маске

У тренутку кад схватам да су ми ноге потпуно ледене и решавам да одустанем од чекања, дугменце испред мене засветли и вратар ме пусти у банку. Но, одмах на вратима ме пресрете, прислони на чело неку необичну справу, важно климну главом, а потом ми алкохом испрска руке и пропусти у чекаоницу. Већ две године траје... Continue Reading →

Српска жена

Гасим ТВ и узнемирено кружим по соби. Нисам требала сама да гледам ову епизоду, могла сам да предпоставим шта ме чека, али нека мазохистичка жеља је надвладала разум. Седам крај прозора и палим цигарету, тражећи смирај у бескрајној белини која прекрива град, али срце ми само још снажније закуца. Ништа ми није јасно, да ли... Continue Reading →

Хук живота

Досадно, једнолично добовање кише по прозору буди у мом стомаку чудне мравиће који се лагано, али упорно шире по целом телу и стварају неиздржив немир. Скачем из кревета да их бар на секунд избацим из ритма, кувам кафу и заузимам мој кутак крај прозора. Но, суморно, црно небо не пружа утеху. Ништа кафа, цигара, новине.... Continue Reading →

Прво летовање без деце

Не знам одакле да почнем, али једно је сигурно, ово што преживљавам претходних дана, невероватно је. Или је можда, и вероватно и очекивано, само изненађујуће тешко. Веровала сам да сам мудро све прорадила, психолошки расчланила и припремила себе, али по стоти пут схватам, да је једно глава, а сасвим друго срце. Некако годинама верујем да... Continue Reading →

Време је

“Ваша књига “Време је“ је изашла из штампе, дођите да преузмете примерке.” Збуњено спуштам слушалицу и дрхтавом руком одлажем телефон. Обузе ме нека чудна малаксалост и лелујавост у глави. Боже мили, шта ми је? Зар нисам спремна за овај тренутак? Чекам га већ четири године и проучила сам све лоше сценарије: критике, одбијања, оспоравања… Све... Continue Reading →

Не верујем

Знате, постоје они чудесно весели, раздрагани и духовити људи који вас својим присуством у трену омађијају ведрином, и у том истом трену убеде да је живот само једна забавна, луцкаста игра. И ви им, наравно, тог истог трена, бескрајно верујете и због тога, неизмерно волите. То су они исти људи са којима вам тако често... Continue Reading →

Рођендан

Малени гуштер излете тик испред мојих захукталих ногу и ја се у трену заледих у месту. Милиметри су ме делили од његовог репића. Он застаде трен, баци на мене један брз, прекоран поглед и шмугну у грм. Но, то беше довољно да ме пробуди из летаргије. Аман, жено, где журиш? Изашла си у шетњу, а... Continue Reading →

Ја нисам ја

Док се јутарњи зраци сунца лагано шуњају између кровова кућа, борећи се са чудном смрдљивом маглом која данима опседа град, сркућем врелу кафу и констатујем по стоти пут: “Овако више не иде. Морам да завртим точак у супротном смеру.” Морам, али не мрдам. Палим цигарету и одсутно буљим кроз прозор. Лењост и меланхолија једноличја су... Continue Reading →

Доброта

Брзином светлости распремам сто и бацам се на кревет. Неки необичан умор држи ме данима. Све ме мрзи, све ми је тешко. Желим само мало мира и тишине, но већ кроз трен самоћа ми притисне груди. Брз поглед на сат ме сневесели, шест поподне. Дани ми одмичу несхватљивом брзином, иако не знам у чему пролазе.... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: