Доброта

Брзином светлости распремам сто и бацам се на кревет. Неки необичан умор држи ме данима. Све ме мрзи, све ми је тешко. Желим само мало мира и тишине, но већ кроз трен самоћа ми притисне груди. Брз поглед на сат ме сневесели, шест поподне. Дани ми одмичу несхватљивом брзином, иако не знам у чему пролазе.... Continue Reading →

Тешка ноћ

Три и петнаест, а сна ниодкуда. Какво мучење, морам нешто да предузмем. Затварам очи, дубоко дишем и покушавам да се присетим вежби опуштања са јоге. Удах и уз издах опуштам десно стопало, десни лист, десно колено. Не стигох ни до десног кука, а већ ми немирна мисао заискри: “Да ли да примим вакцину? И коју?... Continue Reading →

Звиждук

“Хало, где си до сада? Зашто се овако касно јављаш? И какво ти је то гнездо на глави, могла си бар да се очешљаш!” Строгост у мамином гласу моментално разбуди педесетдвогодишњу девојчицу, и ја се збуњено исправих на столици и прођох руком кроз косу. Ух, колико мрзим ове јутање видео позиве. Још нисам ни кафу... Continue Reading →

Танго

Са првим нежним звуком виолине заигра трептај у мом стомаку и ја се несвесно исправих. Док лагано погледом кружим салом, у мрачном углу заискрише два зелена ока. Гледамо се дуго или можда тек један трен, опипавамо загонетну и уједно интригантну тајновитост и тражимо склад. Желим још само делић секунде да чежњиво сањам плес. Тај дрхтај... Continue Reading →

Без заштите

Да ли због маске на лицу, изненадног валунга или сунца које беспоштедно пржи, тек, тело ми у секунди експлодира од врелине и капљице зноја линуше низ моје чело, груди, леђа. Од наглог топлотног удара, обузе ме снажна малаксалост и ја спустих цегере са пијаце поред ногу. Док успаничено скидам маску и тражим по препуној торби... Continue Reading →

Туга заглављена у бесу

Црвено небо полако најављује зору, а ја и даље празно буљим у кровове кућа. Већ трећу ноћ бдим над градом. Глупа несаница која ме је поробила пре пар година, никако да ме остави на миру. Додуше, повремено нестане и ја се тада наивно понадам слободи, но, безобразница се обично само притаји иза ћошка и чека... Continue Reading →

Признајем – крива сам

Колико далеко и дубоко може да досегне родитељска кривица? Да ли сам стварно крива за агонију кроз које моје дете пролази ових дана, а и ја са њим? Да ли сам га паметно усмеравала и васпитавала? До јуче сам била страшно бесна на већ дугогодишњи родитељски тренд у избору факултета деце: само да буде лако... Continue Reading →

Мајка све то најбоље зна

Изнервирано чкиљим у телефон и не могу да верујем да је тек 6.15h. Очигледно, нема вајде од спавања. Неки досадни немир ме већ пола сата преврће по кревету. Све сам променила, и душек, и јастук, и ћеби и ништа не вреди. Сан се једноставно посвађао са мном. Потмула главобоља од укоченог врата почиње све јаче... Continue Reading →

Хвала за кишу

Лагано, на прстима, шуњам се ходником према излазним вратима, пажљиво притискам кваку, пружам корак и таман када ми на уснама заигра победнички осмех, пресече ме брундав глас: “Мама, шта има за доручак?” Крв ми у трену прокључа. Бесно лупам вратима, нервозно добацујући: “Немам појма. Шта направиш.” И као да ме чопор вукова јури, трком се... Continue Reading →

Огледање

7.30h. Дивно. Требало ми је читавих десет дана да продужим спавање за два сата, али успела сам. И нервоза у стомаку је постала подношљивија. Не могу да кажем да је нестала, али је грч олабавио. Мада, и даље постоје благе варијације у расположењу. На пример, пред излазак у куповину, врати ми се немир у изворној... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

<span>%d</span> bloggers like this: