Не верујем

Знате, постоје они чудесно весели, раздрагани и духовити људи који вас својим присуством у трену омађијају ведрином, и у том истом трену убеде да је живот само једна забавна, луцкаста игра. И ви им, наравно, тог истог трена, бескрајно верујете и због тога, неизмерно волите.

То су они исти људи са којима вам тако често крену сузе од смеха, са којима време стане, проблеми се заледе и бар на секунд одлепршају из стварности (а често се само преместе у неки добар црњак, коме се онда данима потајно смејете).

Са њим се на концерту Симплy ред-а осећате толико полетно и лепршаво, да се после хиљаду година гурате до бине, и док вас успут поливају пивом, ви се само клиначки клиберите и безбрижно скачете. Са њим и шутка није забрањена.

За њега не постоје године, правила, глупи морални табуи и границе шта се то не ради после педесете. Уз њега сте заувек млади и није вас блам да омиљену песму одврнете до даске у поноћ и бар на час заборавите “Шта ће комшије рећи”.

Али, исто тако, са њим можете сатима да уживате у тишини уз Депецхе Моде и ноћима да разглабате о филозофији живота, и да се опет, на крају жучне дискусије, том животу смејете.

Такви људи вам пуне батерије, дају енергију и имају невероватну моћ да вас у трену омађијају и убеде како је живот, са свим тим проблемима и свакодневним лудилом, и даље бескрајно леп.

И загрле вас, насмеју, утеше.

Такав је био мој Мишко. Са њим није било глуме, лажи. Могла сам у сваком моменту да будем опуштена и своја и без блама сркнем пиво из његове чаше и повучем дим цигарете. Пријатељи увек и заувек.

А онда је мој Мишко преко ноћи решио да оде. Без најаве, назнаке, поздрава.

И шта сад ја да радим? Суза нема, јер ово не може да буде истина, ово је опет неки његов грозан, црни виц. Или можда, тек само ружан сан.

Јер, мој Мишко се не жали, он углавном нема проблема, а ако постоје, могу једино да их наслутим у уморном погледу, који само на секунд изгуби врцаву искру.  И то, тек часак, сен и већ секунд после – смех.

И зато сада не верујем. Једноставно, не могу. Данима се свађамо у мојој глави. Први пут озбиљно вичем на њега, а потом га сатима тугаљиво молим да ми се врати. А он, по први пут нема спремну реплику или бар добар виц.

Не знам како даље, али да прихватим нити могу, нити хоћу.

Једноставно седим, ћутим и чекам да ме зовне на пиво.

Они који су имали таквог пријатеља, све су схватили, а они који нису, не знам шта да вам кажем?

Можда је и лакше тако, јер бол је огромна.

Или нам живот ипак чине баш оваква пријатељства, па макар и на један дан.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: