Где сам ја

“Мама, где ми је црна мајица?”
“Треба ми хиљаду динара.”
“Молим те, позови ми такси.”
Гласови се смењују, а ја чврсто држим очи затворене. Назирем да наизменично улазе у моју собу и осећам њихове збуњено-запањено-увређене погледе, али не реагујем.
“Издржи, не може више овако, крајње је време да нешто промениш!” Реченица коју понављам већ неколико година, тражи да се напокон реализује. Тешко ми је, али морам да се натерам. Јер, иако их често критикујем, одавно сам свесна да нису само они криви. Тренутно се као лавица борим са снажном потребом да поскочим и послушам моје момке.
Чудно је то. И помало страшно. Већ годинама осећам велики умор од непрекидне јурњаве по зачараном кругу породичних обавеза, и физички и психички, али упорно истрајавам. Свако вече изнова се питам где ми је исцурео дан и свако вече одлучно решим: “Сутра окрећем други лист! То што радим од куће, не значи да сам њихов роб. Устајем рано и одмах излазим из стана. Прво идем у брзу шетњу, затим на кафу и у девет сати почињем са радом у читаоници.”
Но, јутро мења све. Довољна је реченица: “Где ми је црна мајица?” и ја сам већ на ногама. Међу десетине истих тражим баш ону са репером на слици. Па, кад сам је већ нашла дај да је часком опеглам, боље ја то радим; па кад већ пеглам њу, могла бих и мужевљеву кошуљу и фармерке другог сина. Спуштам пеглу и схватам да доручак никоме није пао на памет. У развоју су, могла бих јаја да им испржим, мој рецепт највише воле. Наравно, тигањ морам одмах да орибам, јер кад се залепи могу само да га бацим, а док га трљам, махинално узимам и чаше од синоћ. Е, сад је доста. Демонстративно бацам сунђер и улећем у купатило да се нашминкам, али пре него што стигнем до умиваоника, поглед ми се лепи за корпу која се волшебно преко ноћи препунила дуксевима. И док отварам машину да је часком напуним, схватам да синоћ нисам извадила веш и круг се захуктава. Само је трен прошао, али кад бацим поглед на сат: подне је. Сад је већ касно за реализацију плана, а и некако немам воље, избачена сам из колосека и усисана у свакодневницу. Радићу од куће.
Кувам кафу, седам крај прозора и палим цигарету. Чујем момке како тутње кроз стан, али се трудим да их игноришем. Кад је прошло јутро? У чему? Гледам у кровове кућа и поглед ми привуче бака у суседном дворишту; седи у башти заваљена у наслоњачи, пијуцка кафу и упија јутарње зраке сунца. Страшно јој завидим, али уједно знам да исто тако она завиди мени. И грижа савести је већ ту. Све ово ће да траје још само пар година, а онда ће тишина бити заглушујућа. Да ли ми та чињеница не дозвољава да застанем? Јер, иако се стално жалим на силне захтеве, један велики део мене ужива у томе што сам потребна и имам сврху. Да ли ћу је имати и кад они оду? Корона је потпуно пореметила наше односе, ја сам сада велика, неопходна мајка која све завршава; и ја бежим али и остајем, кукам али и уживам. Могу ли се из ових крајности вратити у нормалан темпо и предати им део обавеза? Давно сам схватила да морам да их пустим и мало погледам у себе. Где сам ја? Где су моје жеље? Та питања годинама вртим, али не мрдам са места. И тако из дана у дан.
Но, јутрос сам издржала. После много времена, стан је празан. Чак је и муж, који већ три године ради од куће, отишао на састанак. Устајем лагано и на прстима ходам по стану. Не желим да било шта поремети ову тишину. Дивна је, али и помало необична. Оџвања. Седам у фотељу, пијуцкам кафу и лутам погледом по стану. На полици гомила папира које сам одавно планирала да средим. Махинално крећем да сортирам разбацане рачуне, а онда нагло прекидам. Не, нећу то данас.
Имам три сата самоће и морам да их искористим. Морам полако да учим да ослушкујем себе. Затварам очи и спуштам главу на наслон фотеље. Могла бих мало да пишем. Не, нема обавеза, бићеш сама са својим мислима и осећањима и тачка. Диши дубоко. Дишем, полако, дубоко, но, осећам како ми трепере груди и немир расте. Зашто не могу да се опустим? Чега се то плашим? Шта може тако језиво и грозно да излети у тишини? Па то сам ја, нема никаквих аждаја. Или можда има? Ко зна, одавно се нисам дружила са овом госпођом. Други су сада центар мога света. Да ли су и њихове жеље постале моје? Шта ће бити кад оду, хоћу ли их јурити, зивкати и живети њихове животе?
Не, не желим то. Деца треба да граде свој пут, без бриге и обавеза према мени. Они морају да знају да могу да будем срећна и сама. И зато упорно седим у фотељи и држим очи затворене. Немир расте, али ја остајем у њему. Дишем и пуштам мисли да плутају. Имам ли ја жеља? Како бих могла себи да угодим? Празнина, велика, тешка, заглушујућа… Боже мили, па ја не знам ништа о себи. Како је то тужно. А можда и није, јер шта ја уопште хоћу, да се у педесетим проводим, дружим, путујем и скитам?
“Дааа, наравно!” Нека млада жена радосно поскочи у мени, али је малодушна старица моментално тресну по глави: “Не лупетај, матора си, седи кући и лечи реуму.” Да стварно, боли ме свака кошчица, шта се палим безвезе. “Па добро болуцкају те кости, али ниси непокретна. Устани, уради вежбе, попиј диклофен и крени у живот.” Нека чудна решеност је у гласу ове живахне жене, али назирем и неку притајену љутњу. Разумем је, већ дуго ћути угушена у запећку и сада, када је напокон добила глас, не одустаје. Мало ме плаши та полетна жена, ко зна на какве лудорије је спремна. Но, тада се умеша и глас разума: “Не млати. А шта може да уради, мајке ти? То си ти, а ти ни као тинејџерка ниси дивљала.”
У трену пометње, огласи се телефон и ја срећно зграбих слушалицу. Спас.
“Хало, сине, мама овде. Извини, грешком сам те назвала, хтела сам тета Миру. Ћао.”
Гледам у слушалицу и не верујем. Ово је Божије дело, моја мама која обожава да разговара, сад ми спушта слушалицу. Млада жена се срећно смеје и шапуће ми:
“Нема ти спаса, врати се мени, ја сам ти једини излаз. Пусти ме мало да дишем, биће нам дивно, видећеш. Само се сети мене од пре двадесет година. Зар се нисмо сјајно забављале?”
Враћам се у фотељу, тело се опушта и ја се са осмехом препуштам веселим идејама моје нове другарице. Прија ми њен глас, засмејава ме.
И напокон знам, не смем да је спутавам, она је мој живот.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: