Не може се само прецртати

Фебруар. Никад да прође. Буљим у кровове ињем прекривене, док зора лагано руди и палим стоту цигарету. Много пушим, знам, али фебруар је, морам некако да спржим тугу у грудима. Свако мало уздахнем. Немам ваздуха. Већ двадесет и две године у фебруару престајем да дишем. Као и она…

Човек мисли да ће временом бити лакше, али није. Годинама сам се трудила да не мислим о томе, да склоним бол, јер нисам ја ништа посебно, милиони жена су се суочиле са тим. Шта ја имам сад ту да таласам и пренемажем се, па ја сам срећница која је потом добила два дивна сина… И стварно сам се трудила да све заборавим, јурила сам живот и затрпавала се обавезама, но без обзира, сваког фебруара сам била изнова залеђена.

Тек ове године сам успела да пустим тугу (ваљда је и психотерапија одрадила своје) и она ме сад к’о олујни ветар носи и баца. Вероватно сам је предуго држала под кључем, верујући да је довољно само да не мислим о њој и она ће нестати. Каква опасна обмана. Јер, кад брана напрсне (а мора једном да попусти), набујала река носи све пред собом. И наравно да нема границе, кад сам је спутала сирову, снажну и разарајућу. Тада сам мислила: “То је живот, идемо даље”, “Божија воља, тако мора”, “Не смем да се окрећем, распашћу се”, “Не хули, имаш двоје деце”, а сада само понављам: “Угушићу се, морам да се исплачем.”

А онда сам чула глас како ми говори: “Запали свећу и прими своју ћерку у породицу. Она је горе са анђелима и чува све вас.” Паклена кривица протутњала је кроз моју душу, јесам ли ја одбацила своју прворођену ћерку? И зашто? Зато што је нисам сахранила, зато што је био индукован порођај у тридесетој недељи, зато што се рачуна као спонтани, што је тамо негде… Зато што су говорили: Не осврћи се, то се дешава, мораш даље, живот је борба, многе жене су кроз то прошле… Драге моје многе жене, болне, а ућуткане уместо утешене, како преживљавате?

Јер, ја сам их послушала, ћутим о патњи већ много дуго и страшно ми је тешко. Не знам, можда није само до њих, можда сам и сама желела да одгурнем и сакријем ту неиздрживу бол. И можда би све било у реду и ја бих се правила да се ништа није догодило, да нема тог фебруара. А он дође, не да ми да дишем и никад да прође. А он дође, и дођу и слике. Свега се сећам, сваког трена и минута. Видим и њу, сићушну, малену мрвицу. Потпуно сломљена изненадном агонијом, била сам превише слаба, крхка и сама да се носим са тугом. Сама сам и сада, али сам јача. Давно сам схватила да је људима тешко да придрже такав губитак и узму комадић тог јада. И више се не љутим, али и не желим да слушам како немам права тако да се осећам.

Вадим стару пожутелу коверту и читам извештај лекара по стоти пут: килограм и двеста, тридесет шест центиметара. Велика беба. И питања крену… можда сам требала нешто да предосетим, да тражим превремен порођај, царски рез… Мисли за мучење, знам, али их пуштам. Немају логике, здравог разума, али у мени су већ годинама. Нема мајке која не осети кривицу због губитка детета. Сви кажу кривица нема смисла, склони је и ја је гурам годинама, но мања није. Па нека је сад, можда треба и она да прође и оде. А, онда ођедном кап, једна, друга, трећа. Напрасно се покренуше давно залеђене сузе и пустише јецај из моје душе. Напокон.

Гледам у сунце које се помаља иза кровова и осећам како ми сузе отапају чвор у стомаку. Сваки спонтани је нечија беба, то није само број, природна селекција, судбина, случајност, то је нечији живот и нечији сан. Не може се само прецртати, мора се оплакати.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: