Маске

У тренутку кад схватам да су ми ноге потпуно ледене и решавам да одустанем од чекања, дугменце испред мене засветли и вратар ме пусти у банку. Но, одмах на вратима ме пресрете, прислони на чело неку необичну справу, важно климну главом, а потом ми алкохом испрска руке и пропусти у чекаоницу. Већ две године траје ова процедура, а ја се сваки пут тргнем. Не знам зашто, можда ме подсећа да су научнофантастични филмови ођедном постали стварност, коју желим да избришем.

Испред мене троје људи и ја разочарано седам на столицу. Бесциљно лутам погледом и поново се заустављам на портиру. Не знам зашто, али нешто ме интригира, нешто је другачије. Међутим, он мирно седи у свом импровизованом, малешном одељку поред врата. Настављам, сад већ знатижељно, да кружим погледом по банци. Овде долазим годинама, знам сваки кутак, шта се то променило? Уштрогољене раднице за шалтером, озбиљно, као да решавају математичку теорему, буље у папире испред себе, повремено значајно куцкају по тастатури, повремено строго пропитају клијента и прекорно одмахују главом. Ништа ново. Ту је и шефица, која са два папира ужурбано улази и излази из канцеларије (јер како другачије показати колико је претрпана послом), затим застаје на сред просторије и строго скенира сваког радника. Жена је надреална, подсећа ме на Џокера, јер може у трену потпуно да трансформише израз лица. Клијент – неприродно широк осмех, умиљат поглед равно у очи, предусретљива фаца (док саопштава да је кредит одбијен), радник – уста стиснута у љутиту црту, очи скупљене у два прореза, чело намрскано злобом. И тако неколико пута заредом. То је ваљда тај НЛП, који их учи како да забораве себе и изгледају као клонирани зомбији. Не, код њих се ништа није променило и поглед враћам на портира. Да, он је некако другачији, усправљенији, слободније ми узвраћа поглед и чак ми се осмехује.

Сећам се овог човека, ту је већ неколико година и увек ми га је било некако жао. Да ли због његових година, повијених леђа или стидљивог погледа који никада није подизао са пулта, тек страшно ме је подсећао на мог комшију, који се у пензији запослио као чувар у некој фирми, јер није могао да преживи од бедне пензије. Сећам се са коликом муком и стидом је одлазио на посао, а већину тих пара су му узимала сада већ одрасла деца. Статус и достојанство старијих није угрожено само од државе, већ и од њихове деце. Шта ће старим људима новац, они су проживели, њихово је прошло, сада треба све младима, који наравно никада неће остарити. Изгледа да право на жеље мора да нестане са годинама, стар си, седи кући и чекај да умреш. Ако можеш унучиће да причуваш, ручак да скуваш, то да, али бања, фризерка, нова хаљина, то је луксуз за тебе.

Одувек ме болела празна корпа само са хлебом и млеком неке баке, и дрхтави прсти док пребирају по новчанику да скупе расуте кованице, и уједно ме обузимао страшан стид од моје препуне торбе. Једноставно, није фер да после четрдесет година рада, немаш пара за комад меса и парче сира, а посебно ме боли губитак самопоштовања на који су приморани. Колика мука мора да натера старог господина на Кеју да утрнулим, промрзлим прстима пребира акорде на гитари и дрхтавим гласом певуши шансону из младости? Тај укочен, тужно празан поглед отиснут низ Дунавске таласе или прилепљен за тачку на поду, код мене изазива оштар бол у грудима, љутњу, жал, али и велику стид. Стид што сам јуче купила треће ципеле, што сам бацила пола ручка, што само вишак дајем другима. Што се сетим њих, тек кад их сретнем. А тада је стид и њих и мене једнако јако, само што мој стид жари кривицом, а њихов тугом.

Често сам се питала како се осећа овај стари, поштено пензионисани чиновник, док услужно отвара врата у фенси банци, која захтева осмех и кад ти се плаче. Е, а сад је он био другачији. Леђа му права, брада високо подигнута, а поглед слободно прелази преко свих нас. И смешка се угловима очију. И док службенице банке све носе маску на бради, његова је уредно преко целог лица. Можда је у њој фора, можда је маска донела слободу и укинула стид?

Од почетка короне примећујем да се различити људи, различито односе према маски. Неки је навлаче и кад су напољу и носе је природно, други је стављају и скидају, трећи носе искључиво на бради, а четврти је гадљиво одбацују. Ха, шта је коме она донела? Да почнем од себе, морам да признам да ми ношење маске од старта није било непријатно. Посебно олакшање сам осећала на састанку са неким важним људима, али ми је пријала и у обичној скитњи, а посебно у гужви. Има ту страха од короне, али мислим да није најважнији. Некако сам се осећала слободно, сакривено од погледа људи и од процене, критике. Највећи утисак ми је био када сам први пут са маском прошетала старим, познатим крајем у ком сам одрасла. Стид из детињства је био дуго жив, чак и у четрдесетим, сакривен иза озбиљне, горде фаце и погледа фиксираног у врхове дрвећа. И на жалост, тек је маска ослободила девојчицу у мени. Шетала сам раздрагано, љубопитљиво посматрајући околину и знатижељне, познате људе у кафићу, на прозорима кућа, у двориштима, без страха од осуда, провокација и погрешног разумевања. Да, то сам ја, особа којој је веома важно мишљење окружења.

А онда сам почела да посматрам друге људе са маском. Прва ми је упала у очи моја мама, која од почетка ниподаштава корону, без обзира што би она по њу била јако опасна и одбија да носи брњицу, како је назвала маску. Има страшан отпор не само да је она носи, већ осећа гађење и љутњу на све послушнике као што сам ја. Мајка и ћерка, а дијаметрална супротност. Споља гледано, код мене кукавичлук, а код ње неустрашивост, а иза тога, код обе, велика борба за осећај слободе. Код ње је брисање лица – брисање њеног идентитета и независности, код мене је брисање лица, брисање спољних обележја, а самим тим, јачање слободе и унутрашње снаге.

Сличну ослобођеност маском сам приметила и код касирки у супермаркету, чистачица у тржним центрима, кондуктера, код моје ружњикаве колегинице, али такође и код прелепе пријатељице. Маска је некима донела затвор, али некима олакшање и бег из ропства спољашњег изгледа и процене. Можда маске донесу и нешто добро, можда ће ослободити нечију закопану независност и неустрашивост, која ће живети и после короне.

Гледам у мог портира и схватам да је њему можда и лепо на послу, и да се само стидео и плашио сажаљења и критике спољног света, заснованог на материјалним вредностима. Јер, да ли, то што је портир у пензији, значи да није успео у свом радном веку, да није зарадио довољно за живот или представља његово уживање да изађе из куће и заради својој жени за бању? И ођедном ми је драго због њега.

Морам да признам, да ме маске одувек привлаче, посебно оне карневалске. Некада сам се тога стидела, јер би то значило да признајем да су неки моји делови спутани спољним диктатима и моралним нормама и да желе проживе, а сада осећам слободу да то признам и пробам. Неке нове улоге које прихватим, нови ликови и заплети, донеће сигурно нове увиде и богатији живот.

Чудо Боже, шта ова одвратна ковид маска, пробуди у мени.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: