Прво летовање без деце

Не знам одакле да почнем, али једно је сигурно, ово што преживљавам претходних дана, невероватно је. Или је можда, и вероватно и очекивано, само изненађујуће тешко. Веровала сам да сам мудро све прорадила, психолошки расчланила и припремила себе, али по стоти пут схватам, да је једно глава, а сасвим друго срце. Некако годинама верујем да могу себе припремити за различите животне ситуације, чезнући да лагано пролазим кроз њих, но, на жалост, није тако. И наново се уверавам да осећања не могу избрисати. Она морају бити ту, а припрема служи само да их лакше поднесим и преболим.

Доста увода, прича гласи: после двадесет година, муж и ја смо отишли први пут на море без деце. Годинама се потајно радујем томе, нема бриге око клопе, УВ зрачења и опекотина од сунца, дубине мора и таласа, нема смарања играоницама, шетњом, брчкањем у плићаку. Ја, лежаљка и књига, сан.

И кренуло је као сан, мало месташце, празне плаже, ха, ово може да испадне добро. Остаћемо најмање две недеље. Први дан уживанција: идем кад хоћу, где хоћу, купам се кад желим, једем шта стигнем. После милион година, чисто угађање само себи. И тако три дана, додуше све блаже и блеђе, а онда је четвртог дана кренуо хаос.

Буди ме нека чудна узнемиреност. Одмах бежим на плажу, али олакшања нема. Мисли ми збркане, слова играју, не разумем ништа што читам, а поглед ми све чешће бежи према деци у плићаку. Слушам свађе, расправе, смех и уживам. Завидим им. Гледам у мужа, он у телефон, баш ми је досадан, као и ја њему. Да ли је могуће да ми фале деца, акција? Затварам очи, али сна нема. Само нека тиха, потуљена нелагодност и глупи немир који полако запоседа цело моје тело.

Лагана дремка ме мало умирује, али само на секунд и ођедном скачем као опарена на реч “Мама!” тик поред моје лежаљке. Буновно погледом тражим синове, бар млађег. Да, тај млађи, који иначе обожава море, недавно ме је шокирао изјавом:

“Досадно ми је са вама, идите сами на море.”

Мене, која сам увек спремна на све, пуна разумевања за тинејџерске године, за осамостаљивање, његов одговор је ударио као песница у стомак. Зар је већ то време дошло, жели пре кући сам, него са нама на море? Али он је мали (има само шеснаест година???), он је мој младунац, кад је то прошло? Добро, ок, тако мора. И шта сад? Крадомице загледам мужа, шта да радим са њим на мору? Сећам се изјаве другарице, на моје питање како је на меденом месецу, пошто су јој клинци отишли на факултет, она ми је резигнирано одвратила:

“Какав медени месец, ја немам појма ко је овај човек у дневној соби.”

Тад сам се смејала њој, сада паничим ја.

Били смо обоје збуњени његовом изјавом, али сувише уморни и од посла и од коронске заједнице и помислили смо да је можда у праву, да нам треба мало раздвајања. И требало је, али је брате много тешко. Можда смо амбициозно кренули, можда је дванаест дана сасвим довољно.

Гледам бебе док спавају у хладу и сећам се, гледам петогодишњаке како се бацају у таласе и уживам у сликама у глави, гледам тинејџере са родитељима и причам сама са собом:

“Ето, деца иду са родитељима, шта је фалило да моји пођу. Нисмо ми најдосаднији родитељи. Можда је моја мама у праву, можда сам превише попустљива, требала сам само да наредим покрет.”

А опет, сећам се себе у тим годинама, тада сам на мору навезла једини гоблен у свом животу, толико о досади. И знам да треба тако, али ме изненађујуће боли.

Петог дана не желим на плажу. Лежим у соби, гледам у зид, у телефон, у књигу. Хм, можда би могли сутра назад. Знам да је глупо, али ме жеља за кућом разара. Боже, шта ми је? Морам да их пустим, али нагло је, много је. Слаба сам. Лежим и гледам у тачку, муж у другу. Ни њему није све једно, али ћути. Као и ја. И само повремено промумламо:

“Тако треба, тако је исправно.”

Скраћујем на десет дана, глупа плажа, досадан ветар, смета ми бука. Све ми смета. И газда је безвезан лик, хоће да прича, да се дружи, не желим никога да видим.

Шестог дана решавамо да упознамо околину, крстраримо по Ситонији, све је исто, све ме нервира, море, плажа, лежаљке и Грци, који са три фамилије летују и само се нешто смеју. Не могу да спавам, врућина, комарци, хркање, на тераси бука, не разумем шта ми се овде свидело на почетку. Не занимају ме продавнице, шетње и враћам се на концепт: само пекара и лежаљка.

Не, не могу више, доста је осам дана. Једно облачило пре подне и стрпљењу је крај. Не морам ја ове облаке да трпим за свој новац.

“Идемо за два дана”, кажем и муж се у моменту сложи са мном.

И, зачудо, завлада идила. Шетамо загрљени, место се ођедном пролепшало, осмех ми се вратио.

Лежим на плажи и посматрам породицу са тинејџерима којима данима завидим. И први пут видим да је дечак тужан, гледа негде у даљину и на мајкино нуткање грожђем сморено одмахује главом, буљи у телефон, па у воду, па у небо. На крају отац врисне и потера га у воду. И док га исправља како да плива савршен краул, он црвени, јер слатка девојчица седи на обали.

Не, преживећу ја ово лето, али због сопствене тежине нећу своју децу да мучим. Окрећем се према мужу и љубим га, а он се изненађено тргну, али се одмах осмехну и загрли ме.

Тако треба, тако Бог заповеда. Упознаћемо се ми опет.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: