Време је

“Ваша књига “Време је“ је изашла из штампе, дођите да преузмете примерке.”

Збуњено спуштам слушалицу и дрхтавом руком одлажем телефон. Обузе ме нека чудна малаксалост и лелујавост у глави. Боже мили, шта ми је? Зар нисам спремна за овај тренутак? Чекам га већ четири године и проучила сам све лоше сценарије: критике, одбијања, оспоравања… Све сам то већ толико пута извртела у глави и одавно се помирила са могућим рђавим исходом. Ја сам потпуно свесна да сам осредње пискарало, уз то без икаквих веза у издавачком свету. Можда вам пискарало звучи прегрубо, али мени је страшно непријатно када ме неко назове писцем, јер мислим да је то резервисано за велика имена наше књижевности. Дуго сам се ломила да ли уопште смем да пишем поред њих, а онда сам решила да престанем да кињим себе и одлучила да пишем из љубави, за себе. И то ми је довољно.

Хм, па кад ми је довољно, зашто сам тражила издавача? И чему сада паника?

Необично је то у човеку, радимо нешто јер нас то радује, јер смо то ми, па ипак нам на крају недостаје потврда споља. Изгледа да нисам успела да се отргнем тој друштено задатој норми: твој рад вреди само ако је потврђен од других. У мени константно живе и развлаче ме две крајности: остати анониман, писати за своју душу и жеља да се то неком допадне. Ја углавном нисам задовољна оним што напишем, чини ми се да никада нисам успешно описала неки доживљај, нити дочарала осећања и сваки пут се наново изненадим када ми кажу да их је “Дарина” расплакала. Но, зашто ми је то уопште важно ако пишем из хобија и задовољства?

Чудно је то… Не занима ме популарност, промоција књиге ми буди грч у стомаку, могући интервјуи опасну панику, па зашто онда објављујем књигу?

И одакле оволика радост што ћу је данас први пут узети у руке? Одакле сузе? Затварам очи и дишем дубоко. И одједном се кроз тај хаос у глави проби весели девојчурак који, чврсто стежући свеску у наручју, трчи без даха према школској свечаној сали. Трчи и у глави замишља како рецитује своје песме великој Мири Алечковић. И страшно је узбуђена, срећна, убеђена да ће је Мира сигурно похвалити и рећи да је будући писац. Видим велике, радосне очи које цакле јер су успеле само у пролазу да окрзну Миру. У њима, зачудо, нема ни трунке туге и разочарења, јер живот је пред њом, доћи ће Мира опет. Или неки други, велики писац. Но, једно је сигурно, читаће јавно своје песме. Видим њену веру и радост док полетно пише под жмиркавим светлом мале, жуте лампе, уплашена да је у том злоделу не ухвате родитељи. Видим је док чита гомиле књига и сања велике снове. Своје књиге.

Да, њој дугујем овај тренутак, јер сам јој некада давно бездушно спалила све снове и послала је у реалан свет морања и преживљавања. Њу сам угушила и ћушнула у запећак, да бих одрасла ја постала богат инжењер. Но, изгледа да се она све време бори из прикрајка. Она је та која све ове године презире материјални свет и залаже се за душу, лепоту, доброту, интегритет. Она ме и спасила понора масе једноумља.

Ок, схватила сам, њена је ова велика радост, али чији је оволики страх? И одакле? Нема друге, изгледа да се маторка уплашила успеха. Кукавички је спремила све могуће црне сценарије, но сада је фрка: шта ако се некоме књига допадне?

Језа ми прође кроз кичму. Шта да радим, како то да преживим?

Решење је одавно јасно, само не знам зашто му се толико дуго опирем. Крајње је време да ослободим ропства ту девојчицу, замолим је за опроштај, а онда загрљене наставимо даље кроз живот.

One thought on “Време је

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: