Ја нисам ја

Док се јутарњи зраци сунца лагано шуњају између кровова кућа, борећи се са чудном смрдљивом маглом која данима опседа град, сркућем врелу кафу и констатујем по стоти пут:

“Овако више не иде. Морам да завртим точак у супротном смеру.”

Морам, али не мрдам. Палим цигарету и одсутно буљим кроз прозор. Лењост и меланхолија једноличја су ме опасно усисали у своју лепљиву паучину. Не радим ништа осим што послушно плешем по строгим правилима које је неко тамо смислио. Неко тамо ко нема појма ко сам ја, шта ми треба, шта ме мучи, а шта голица. А ја га ипак слушам. Зашто? Ко зна, можда сам зомби, клон или просто глупа.

Већ неко време размишљам шта се десило са мојом слободом? Од када ја нисам ја? И могу ли се уопште присетити ко сам ја?

Чини ми се да ми се све десило нагло, ођедном. Лупиле су ме у главу неке животне ситуације, сасвим нормалне за педесетогодишњу жену, а ја сам их дочекала као клинка: затечена, повређена и љута. Нигде зреле реакције, нигде храбрости, борбености, шћућурила сам се у неки тамни ћошак и чучим игубљено у њему. Као да сам пробудила успавано дете у себи, а оно, одавно запостављено, потпуно се препало остатка живота. Боже, како даље?

Питам се шта ме је највише уздрмало? Можда климакс, можда промена посла, можда одлазак пријатеља… Па ипак, чини ми се да је одрастање деце најопаснији бум. Бум у сваком погледу, не требам им више (а годинама сам то једва чекала), воле неку малу, плаву цурицу (да ли то значи да мене више не воле или да више нисам битна, велика мама (а до јуче сам се заклињала да не желим ту функцију)), причају неким чудним језиком који ја не капирам, одлазе.

Да се разумемо, није то лако ни мало, али уједно ми је јасно као дан да не желим да будем давеж мајка која само зато што није себи осмислила живот, сад дави дечије животе. Они морају напред, ту сам да повремено помогнем, разменимо осмехе и пољубац, а не да се врте око мене и забављају ме. Нећу да их везујем и уцењујем ручковима и колачима, нећу све најбоље да знам, јер не знам. Морам да се склоним и да их пустим да падају и устају, а ја будем само подршка кад то зажеле.

И тако, дођосмо и до поенте: време је да сама себе забавим. Морам себи да се посветим. Морам себе да упознам, заволим, опростим све грешке, све неостварене амбиције и кренем напред.

Облачим јакну, патике и трком се спуштам до Кеја. Седим на мојим степеницама, на којима сам сваки испит и љубавни бол лечила, и буљим у блистави Дунав. Стално бре неки рад на себи. Лепо моја Наца каже: на гробу ће ми писати “Овде лежи добро интегрисана особа. Убио је рад на себи.” Шалу на страну, али од како ми сећање сеже ја се борим, доказујем, привикавам, одрађујем. Не памтим када сам последњи пут питала себе: Желиш ли то? Мораш ли? Да ли ти прија? Школа, факултет, посао, удаја, деца, машинерија која деценијама меље моје жеље, снове, потребе. Сад морам то, јер тако родитељи желе, јер тако шеф тражи, јер тако муж мисли, јер тако деци треба. А за мене има времена, сутра ћу.

И тако, дође то сутра и шта сад? Ха, појма немам, у души ми само фрка и празнина. Шта ћеш, навикла животиња да јој други командују.

Ок, не драматизуј Лепосава, ресетуј се и мисли. Ма знам, само одлажем, јер прво морам оно најтеже, морам све да их пустим и не јурим мрвице пажње, не угађам да би ме волели, већ да заволим себе и кренем у освајање слободе. Мој живот је само један, Бог ми га је даровао, а ја се тако охоло понашам према њему. Све је јасно, све сам схватила, ал’ и даље залеђено седим. Како, шта, кад?

 “Хајде, тргни се и пробај мало да се играш. За почетак, понашај се према себи, као према сопственом детету. Лови и испуњавај себи жеље. Помази се, загрли, утеши, оправдај. Забави своју душу и радуј се.” Шапну Дунав, стари мудрац.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: