Доброта

Брзином светлости распремам сто и бацам се на кревет. Неки необичан умор држи ме данима. Све ме мрзи, све ми је тешко. Желим само мало мира и тишине, но већ кроз трен самоћа ми притисне груди. Брз поглед на сат ме сневесели, шест поподне. Дани ми одмичу несхватљивом брзином, иако не знам у чему пролазе. Све се пореметило у кући, једе кад ко стигне, спава кад ко може. Затвореност од годину дана силовито нас је притиснула, па су укинуте слободе споља олабавиле границе унутар породице. А шта да радим, да их будим у 8х и јурим у два на ручак? Како, кад могу само да предпоставим колико је тешко мојим пубертетлијама јер им родитељи раде од куће, а нема школе, журки и кафића.

И тако, разумем их све и покушавам да се деци склоним са пута, мужу обезбедим тишину док има конференс и успут смислим неко ново јело за ручак. Покушавам и да одржим у себи ведрину, али ових дана опасно падам. Можда је пролеће, можда хормони, можда ова глупа, бесконачна изолација. Вртим се немирно по кревету и не знам шта ћу са собом. Сна нема, концентрације за књигу нема, смирених мисли нема. Окрени, обрни, иако не желим, ипак се хватам за телефон. И наравно, опет шок. Али данас јак, паралишући. Залеђена буљим у екран. Умро је мој Ђоле. Мој млади, весели, духовити Ђоле, мој пријатељ из детињства који је једини умео стиховима да утеши цмиздраву тинејџерку. Прва четири албума знам напамет и дан данас. Сузе незадрживо надиру и ја грабим јакну и бежим у ноћ. Плачем искључиво сама у мраку. Одувек је тако, а не знам зашто. Можда не желим никоме да објашњавам јачину моје туге, можда мислим да не могу да схвате да део моје младости умире са њим.

Све више људи са којима сам одрастала одлазе. Изгледа да старим. Осећам како ми језа лагано клизи низ кичму. Убрзавам корак и прелазим у трк, морам да избацим овај немир. Чудан је тај страх, на почетку је био од короне, а сада се претворио у неку безобличну масу која пречесто затрепери у мом стомаку. Не знам од чега је саткан и чиме се храни. Можда неизвесношћу, самоћом или сталним бомбардовањем ружним информацијама. Успоравам корак, карантин је и кондицију уништио. Немир лагано јењава и ја се ођедном будим и видим парк, децу, људе који пролазе. Неко са псом, неко са телефоном. “Рекао сам јој, ниси у праву!” “Гледам је, никада неће бити добра мајка!” “Он је неспособњаковић.” “Нема короне.” “Има короне.” Реченице прште у круг.

Нервоза, љутња, бес и критике, критике, критике. Нема дијалога, или си за или против, или си са мном или против мене. Људи разбијени ударају једни о друге. Страх од короне, страх од глади, страх од затварања. Лепо су нас поробили њиме. А када завлада страх, узмиче љубав и саосећање. Да ли је могуће да корону нисмо могли да преживимо без информације о сваком оболелом и умрлом од Тајланда до Бразила? Да ли ће ико на свету одговарати због бачене атомске бомбе страха на цео свет, због поигравања и тровања људских душа? Јел’ могуће да је код њих убијена свака мрвица кривице и гриже савести?

Како ли је тек мом куму и његовим колегама у болницама? Трака бола се не зауставља већ годину дана. Непрегледни сати неизвесности, борбе, беспомоћности. Шта ли ради њихова душа са свим овим тешким искушењима? Могу ли да је умире речи: Дао сам све од себе? Да ли може то да олакша пету смрт у дану?

И у трену се у мени запали пламен мојих топличких устаника. Сетих се храбре Росе Пантић, чувене што је сама пушком растерала атентаторе свога мужа. Желим да пробудим шћућурену храброст и пружим отпор агресији страха, а моје оружје ће бити подршка, помоћ и разумевање. Морам да се покренем из ове летаргије и загрлим уплашене родитеље, пријатеље, кума. Јасно је као дан, доброта, коју тако силно желе да униште, једини нам је спас.

Јер, једнога дана проћи ће и ово, и не дам да ми душу поједе мрак.

 “Принцезо, јави се, још имам џеп у ком се хладни прсти згреју.

Пошаљи поруку, да видим једном то писамце на дисплеју.

Све ми недостаје, чувам у дамасту још калуп твога врата.

Принцезо доста је…” Забрунда однекле Ђоле.

“Годину дана смо таоци хаоса, стварно доста је.” Прошапутах.

One thought on “Доброта

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

<span>%d</span> bloggers like this: