Тешка ноћ

Три и петнаест, а сна ниодкуда. Какво мучење, морам нешто да предузмем. Затварам очи, дубоко дишем и покушавам да се присетим вежби опуштања са јоге. Удах и уз издах опуштам десно стопало, десни лист, десно колено. Не стигох ни до десног кука, а већ ми немирна мисао заискри:

“Да ли да примим вакцину? И коју? Америчку или руску? Али оне су нове, РНК, ма шта то значило. Можда ипак кинеску, она је старинска (ма шта и то значило). Међутим, да ли ће ми дозволити да путујем са њом? И колико дуго сам заштићена? Да ли је подробно испитана? Ма наравно да јесте, није ово црни средњи век, постоји ваљда нека контрола. Примићу је па шта буде, чезнем да се бар мало примирим и опустим.”

Бацам брз поглед на сат: три и двадесет пет. Поново затварам очи, дубоко дишем и бројим овце. Један, два, три… девет десет, једанаест. Боже, каква језива прича. Да ли је могуће да је један такав монструм годинама близу наше деце? Да ли је могуће да се толико дуго ћути о томе? Ма, наравно да се ћути, ћутало се увек: и о наставнику који ти сваки пут у пролазу окрзне груди, и о комшији који те непристојно загледа и ласцивно добацује, и о консултацијама које су код неких професора увек у осам увече, и о шефу који те покровитељски тапше по колену, и о мужу који се позива на брачне дужности. Ћути се јер је вековна ћутња наслеђена још од прапрабака, јер смо васпитаване и научене да су мушкарци такви, јер смо слабе и уплашене, јер је друштво мушко. А чини ми се да се највише ћути јер остајеш обележена и сама, јер неки праисконски стид у теби буди осећај да си прљава, оскрнављена и да таква ништа не вредиш. Ћутиш јер питање, које ће одмах неки судија поставити, потајно грицка и тебе: да ли сам можда и сама крива, можда ми је сукња била прекратка или је деколте превише откривао? Боже, каква беспотребна унутрашња тортура, поготово што је натоварена на пакао коју си преживела. Како су успели да нам тако исперу мозак? Јуче сам читала постове у групи “Нисам тражила” и остала дубоко погођена. Хиљаде и хиљаде писама и из свих (чак и после 10, 20, 30 година) исијава исто: бол, кривица, осећај безвредности, слабости, беспомоћности. Свуда пише: молим за анонимност. Наравно, разумем их и зато се још више дивим Милени. Браво за храброст, треба издржати упрт прст у тебе, био он пун подршке или осуде. Тешко је, али нека те држи мисао да си покренула вековну лавину бола, стида, огромне љутње и неправде.

Мислим да је ту најважније да се ми жене ослободимо кривице и да схватимо да ако смо рекле НЕ, онда они немају оправдања. Нема везе да ли смо мало флертовале, обукле се изазовно и можда дале повода. Јер повод не значи и пристанак и то се мора свима утувити у главу. Ако смо се браниле, љутиле, узмицале, ако нам је било и само непријатно, онда је то напаствовање. Морамо да оснажимо себе и схватимо да необуздана и страствена мушка природа нису олакшавајућа околност, јер сваки нормалан човек мора да има контролу над својим нагонима и дужан је да се заустави. Ако не може, онда је болесник, насилник и монструм. И тачка. Нема расправе. Мора да се сажеже кривица и стид у корену и пружи отпор. Имамо обавезу и дужност према нашим ћеркама. Па нека нас по сто пута обележе као луде феминисткиње, то ионако говоре искомплексирани слабићи, исти они који наше нежне мужеве, кумове, тече и ујаке проглашавају папучарима.

Ух, што сам се запалила, овако сигурно нећу заспати. Поново плашљиво гледам сат. Три и четрдесет пет. Одлучно затварам очи, дишем дубоко и замишљам место на коме уживам. Мала планинска кућа и ја гледам у непрегледна шумовита брда, окована снегом и окупана јутарњим сунцем. Бескрајна светлуцава белина ме умирује и ја лагано тонем сан. Но, на жалост, само минут касније, танану дремку насилно прекида ледена језа и чудна дрхтавица. Потпуно будна устајем, појачавам грејалицу и замотавам се у ћебе. Каква тешка ноћ, можда је опет негде земљотрес. Неко, не тако далеко, седи у овој леденој ноћи у неком хангару и чека нови дрхтај тла. Са маском и без загрљаја.

Три и педесет. Има ли краја овој агонији? Очигледно нема, јер као тајфун у трену ме запљусну снажан налет врелине. У делићу секунде ми је мокра коса, пижама, јастук. Панично скачем из кревета, гасим грејалицу, скидам се гола на путу до купатила и улећем под хладан туш. Затварам очи и уживам у лаганом миловању воде, уједно спирајући сву непостојећу прљавштину. Када бих само успела да тако лако сперем и ово блато у устима, души и стомаку.

2 thoughts on “Тешка ноћ

Add yours

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: