Танго

This image has an empty alt attribute; its file name is maria-i-huan.jpg

Са првим нежним звуком виолине заигра трептај у мом стомаку и ја се несвесно исправих. Док лагано погледом кружим салом, у мрачном углу заискрише два зелена ока. Гледамо се дуго или можда тек један трен, опипавамо загонетну и уједно интригантну тајновитост и тражимо склад. Желим још само делић секунде да чежњиво сањам плес. Тај дрхтај неизвесности и ишчекивања мора да траје још један трен. А онда, тек благи наговештај његове главе и мој одговор.     

Док лагано спуштам чело на његов образ и нежно му руком обавијам врат, осећам танану радост како ми се незадрживо шири према грудима. Стојим устрептало, моја рука тражи уточиште и изазов у његовој и ми тек нечујно дишемо уз прве тактове Ел ингениера Kарлос Ди Сарлија. У једном тренутку, дугом као вечност, само ослушкујемо једно друго. Хватамо у лету сваки трептај, дрхтај, уздах, ловимо недокучивости и усклађујемо их.

Полако, моје тело се опушта, наслања на његове груди и препушта лаганом њихању. Осећам танани уздисај његових груди, благи притисак рамена, нежни стисак руку. Покрети су ту, само нама видљиви, али довољни да се препустимо загрљају и са узбуђењем наступајућег, уронимо у магију.

И тада престаје да постоји све и почиње танго.

Док нас нежни звуци Де Сарлија воде, око нас се свет зауставља. Постоји само музика и загрљај у препуном Лотреку. Среда вече. Затварам очи и урањам у лепоту неизвесности.

У наредним минутима живот стаје и уједно буја. Осећам га као снажну, преплављујућу радост која прожима моје тело и буди сваки дамар. Ту сам, носи ме музика, пратим његов темпо и слушам своју душу, а ноге и тело само прате наш склад; сваки уздисај уз плач виолине и славу љубави уз разиграну хармонику.

Клизим по подијуму затворених очију, а срце плеше у свом ритму. У једном трену волим, у другом плачем, у трећем се борим, предајем и бескрајно радујем. А моје тело чезне да изрази сваки наговештај душе, потпуно препуштено тренутку. Могу све, желим све, мисао као стега нестаје из мог ума. Постоји само дрхтај у стомаку и он ме води и тера да опуштено пловим на облацима танга. 

И живимо пуним плућима баш сад, у овом моменту. Али живот за који вреди умрети, живот пун љубави, страсти, чежње, бола и патње. Ту смо заједно, ту је све што вреди и све делимо, све је наше. И разумемо се без речи.

Човек и жена, стопљени у једно.

Отварам очи и гледам у бескрајне звезде које трепере у мом прозору, у мом срцу.

Боже, како ми недостаје танго.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

<span>%d</span> bloggers like this: